• srpski
  • deutsch
  • francais
О нама Историјат

Историјат СКСШ

 

Први Срби у Швајцарској (Прошлoст)

Кад се буде писала историја Срба у Швајцарској, ту ће се рећи да су први студенти из Србије почели долазити на студије у ову алпску земљу половином 19. века. Закључиће се да су то махом били успешни ђаци крагујевачко-београдске више школе зване Лицеј у ондашњој полувазалној кнежевини Србији и свршени српски средњошколци из царске Аустрије, односно – потоње краљевине Аустро-Угарске. Највећи број њих студирао је у Цириху и Женеви. Међу најпознатијим Србима који су студирали у Швајцарској били су Никола Пашић, први српски радикал, Светозар Марковић, први српски социјалист, и Николај Велимировић, светац Српске православне цркве. Проф. Цимерман, Циришанин, забележио је да је "господин Максимовић из Београда" радио код једног механичара у Цириху, 1853. године. Био би то најранији податак о присуству једног Србина у Швајцарској. Судећи по овом, није искључено ни то да су Срби и раније стизали у прву земљу народне демократије у Европи. До краја 19. века, у Швајцарској је студирало између 150 и 200 студената српског порекла, а многи од њих постајали су, након повратка у Србију, водећи у политичком, научном и културном животу младе српске краљевине.

Тренд доласка у Швајцарску на студије наставио се и у првој половини 20. века, све до почетка Другог светског рата. По његовом завршетку 1945., у Швајцарску долази већа група југословенских официра српског порекла, који се трајно настањују у овој алпској земљи, па ту и своје кости остављају.

Од средине 60-тих година прошлог века Срби почињу масовније да долазе у Швајцарску у потрази за послом. Било је то у оно време кад је у тадашњој Југославији била у току привредна реформа, која је захтевала нову прерасподелу производних капацитета, што је резултирало и појавом вишкова радне снаге. У договору са владама западних индустријских земаља, којима је недостајала радна снага, Југославија је отворила дотад готово херметички затворене државне границе и дозволила грађанима привремен боравак у иностранству, како се то онда сматрало.

Ево, већ више од 150 година како су Срби "открили" Швајцарску.

Наше самоорганизовање почело је после 60-тих година прошлог века и тада су почели да се формирају клубови Југословенских грађана. Најстарији клуб Југословенских грађана у западној Европи је Циришки клуб који је основан 1963 године, већ 1968 год.

Баденски клуб постаје подружница Циришког клуба, који после две године престаје са

Радом и поново се формира Баденски клуб 1979. године.

КУД ”Кикац” је основан 1968. године, 1969 год. оснива се фудбалски клуб  „ Јагославија“ - садашњи спортски  клуб ”Србија”, 1970 год. основан је фудбалски клуб ”Слога” у Бадену. Клуб грађана ”Младост” у Арау. Овде смо набројали само неке клубове који су основани у том времену а било их je више.

Не можемо а да не напоменемо, да је крајем 70-тих година основана допунска Школа

”Маршал Тито” у Бадену, која је у то време имала 500 ученика. До крајa 90-тих година прошлог века,у већини асоцијација 90% чланова били су српске националности.

Почетком 80. година XX века, група одважних Срба основала је Подружницу у Швајцарској Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године у Београду, како би могли да васпоставе и негују српску традицију и обичаје, одржавају чврсте везе са Црквом, евоцирају дане из прошлости и повезују се са истакнутим научницима и историчарима из Србије. Касније су издавали часопис "Тамо далеко", који је био једино огледало српског народа у то време у Швајцарској, поред Српске православне црквене општине "Свете Тројице" у Цириху, основане 1969. године. Сем часописа, Подружница је издала и знамениту књигу "Косово и Метохија у српској историји", пројекат вредан изузетне пажње на којем је се окупило низ тадашњих водећих српских историчара који су се бавили том темом, на челу са академицима Радованом Самарџићем и Симом М. Ћирковићем. Као приложници овог издања, чија је листа штампана на крају књиге, појављују се многи лекари, инжењери, али и обични радници. Међу њима су запажени и будући чланови Српског културног савеза у Швајцарској.

 

Појава првих српских друштава

На самом почетку 90-тих година 20. века, грађански рат је покуцао на врата СФР Југославије: ратна страдања отпочела су у Словенији, јуна 1991, а завршила се у Србији – 1999. године. Био је то један од најбурнијих и најтрагичнијих периода у историји српског народа. То је период историје који је текао пред нашим очима, и који је уништио бројне животе и донео несагледива страдања, али и код многих срушио сан о божанској правди на земљи. Надати је се да ће будуће генерације васпоставити  праведнији светски поредак који ће моћи обезбедити и свим малим народима и државама макар мали прамен божанске правде. У Швајцарској је српски народ био уплашен и забринут за судбину својих огњишта и најмилијих. Свакодневно су се слушале вести и пратили догађаји у Отаџбини. Људи су се окупљали у друштвима како би што брже могли да реагују, и организовано сакупе новац и набаве најнужније животне потрепштине и пошаљу их у ратом захваћена подручја.

У пролеће 1991. године основано је Српско друштво "Никола Тесла" у Цириху, да би, затим, ујесен, никло још пет-шест друштава са истим именом широм Швајцарске. Били су то углавном Срби из Босне и Херцеговине, али и Срби из ондашње Републике Српске Крајине, па Србије, Црне Горе, али и из Македоније и неких других делова бивше СФРЈ.

У јесен исте године, у Цириху је основано Српско културно друштво, са седиштем у Дибендорфу.

Према подацима из обимног биографског лексикона "Срби у свету - ко је ко 1996/99" (Београд 1999), број српских хуманитарних и општих друштава и удружења који су оснивани у периоду од 1990. до 1994. године премашује стотину. Основни задатак тих организација састојао се у сакупљању новчаних средстава и дистрибуцији животних потрепштина, одеће, обуће и лекова угроженом српском народу у матици.

Само су друштава "Никола Тесла", према подацима из истоименог информативног билтена, у првој половини 1992. године сакупили преко пола милиона франака и послали у Републику Српску, што је било именом и презименом документовано у споменутом гласилу.

 

Оснивање Савеза Срба (Српског културног савеза)

Набујала патриотска снага, гнев и огорчење због грађанског рату у бившој Југославији и лажи које су почели да шире светски моћници о српском народу, навели су многе Србе на мисао о бољем организовању у Швајцарској. Тако се дошло и до идеје о оснивању кровне српске организације, што се и догодило 18. јануара 1992. – рођен је Савез Срба у Швајцарској. На великом сабору, на којем су се окупили сви виђенији српски патриоти, а било их је преко 200, истакнути су сви разлози који су довели до организовања српских клубова, друштава и удружења у један савез. Споменутог јануарског зимског дана у циришком кварту Зебах, на бини, за столом седели су чланови Оснивачког одбора: Слободан Стојановић, Никола Ђурић, Славко Тасовац, мр. Живко Марковић и као гост др. Станко Бунчић, председник Удружења избеглица из Хрватске.

У почетку је ова кровна српска организација носила назив Савез Срба, да би касније име било промењено у Српски културни савез, како би се избегло евентуално подозрење швајцарских власти у његов рад, јер било је и тако много проблема у транспорту хуманитарне помоћи на захваћена ратна подручја у бившој Југославији због уведених санкција, па није било на одмет више опрезности у раду.

Српски културни савез је одиграо велику улогу у повезивању српских организација са матицом и са швајцарским органима, као и у њиховом организовању кад би била реч о планирању и извођењу хуманитарних акција, културних манифестација, демонстрација, и слично.

Српским културним савезом руководило је, од 1992. до 2010. године, осам председника: Слободан Пецељ, Слободан Стојановић, др. Драгослав Поповић, Томислав Перић, Звонимир Јовановић, Симо Павловић, мр. Живко Марковић и Милан Андрић. Сви челни људи Савеза допринели су његовом успешном раду – сваки у складу са својим могућностима, а сви заједно – великом жељом да се што више зближе с матицом и помогну јој у тешким временима, која нису још увек прошла. Само је у току бомбардовања Србије од стране НАТО-а, 1999, Савез од својих чланова и појединаца прикупио близу 2,5 милиона франака и послао у Београд. Без обзира на све недаће које су снашле српски народ у отаџбини, ни у Швајцарској нису цветале руже у погледу организовања српске заједнице у што компактнију целину, како би могли јединствено да наступају пред лицем домаћина. Увек су се појављивале нове препреке које је требало отклањати, а с обзиром на познати српски инат и неслогу, веома тешко је било радити водећим личностима Савеза у овом  20. годишњем периоду од оснивања. Зато, сваком члану Управног одбора Савеза треба одати велико признање за сав труд који је уложио у заједничку ствар да кровна српска организација живи и ради до данашњег дана.

 

Садашњост

Српски културни савез, у свом досадашњем раду имао је успона и падова, као и већина наших асоцијација. Данас наши клубови преживљавју једну велику кризу,немају прилив нових чланова, немају довољно средстава да плаћају кирију, из тог разлога поједини клубови изнајмљују своје просторије приватним лицима, где се играју карте и организује томбoла. Поједини клубови престају са радом или су у стању мировања и чекају боља времена да би поново почели са радом. Српски културни савез је доста помогао у оснивању појединих клубова, удружења и појединих савеза. Данас најактивније делује удружење Мајевичана са удружењем жена ”Сунце”, из Ветингена на прикупљању хуманитарне помоћи за најсиромашније Мајевичане. Једна од хуманитарних акција Савеза, била је прикупљање помоћи Чачку после земљотреса, прикупљена срества негде око 5000. франака лично је однео наш велики хуманиста Стевановић Десимир, члан управног одбора Савеза.

Данас, већина наших асоцијација која има интерес ради веома добро. Интерес наших младих да науче да играју коло, да се баве спортом, да се баве глумом, интерес наших младих да похађају допунску школу и.т.д.

Данас велики број младих, укључен је у културно уметничка друштва и у фудбалске клубове. Наша сва удружења раде веома добро, поготово завичајна која својим доприносом најбоље могу помоћи свом завичају. Хуманитарна друштва, куглашки клубови, кошаркашки клубови, као и шаховски клубови.

Српски култрни Савез, имао је и добру сарадњу са матицом преко наших делегата у Министарству за дијаспору, господина Јовановић Звонка, мр. Марковић Живка и Петковић Бобана. Са земљом домаћином, испред Савеза, госпђа Слађана Сетенчић имала је више сусрета са одговорним из миграционог форума.Такође смо имали и добру сарадњу са нашом допунском школом на српском језику, као и са појединим црквеним општинама.

 

Будућност

Српски културни савез као кровна организација српске заједнице у Швајцарској, без обзира на његов учинак има оправдање за своје постојање.

Пре свега, то је савез са најдужим трајањем у Швајцарској. За ових 20 година свога деловања, Савез је имао своје успоне, али и падове, у зависности како ко гледа на његов рад. Рад Савеза није атрактиван по својој намени, која се састоји у сабирању резултата његових клубова и удружења и презентовања њихових успеха у јавности. Без обзира на све,  питања која се намећу и представљају кочницу за бољи рад су недостатак младих у руководству Савеза. Такође, мало је високо образованих људи, а и кад их има, бивају отерани негативним мишљењима.То је типично за српски менталитет, онај који ради највише се критикује, не истиче се оно што неко нешто уради , већ оно што се не уради.

Наше мишљење је, да Савез треба реорганизовати тако да у њега треба привући већи број младих који би знали изнаћи и неки економски смисао свога учешћа у раду кровне

Организације. Нека организују профитабилне манифестације, нека осмишљављају пројекте заједно са Швајцарцима, нека негују дружење не само са Швајцарцима него и са другим мигрантским заједницама, нека договарају заједничке пројетке са матицом,

Одводе Швајцарце у Србију и из Србије доводе младе стручњаке на усавршавање.

Поље им је широко, имају основу да направе  Савез у коме ће бити млади носиоци стварања нових односа и погодности за млади нараштај у овој алпској земљи.