• srpski
  • deutsch
  • francais
Образовање Знаменити Срби Михаило Идворски Пупин (1854-1935)

Михаило Идворски Пупин (1854-1935)

Михајло Пупин рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, додао је свом презимену и реч „Идворски“ (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара.

Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.

Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:

Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе

Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу

Образовање

Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Црепаји. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. У гимназији наставља дружење са Орловаћанином Урошем Предићем, започето у Црепаји. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.

Због његове активности у покрету Омладине српске, која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у иностранство, у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.

Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.

Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива, а више коштица! A да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.

Студије у Америци и докторат

У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку.

На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.

Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Уједињено Краљевство (1883—1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.

Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије, на тему: "Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.

Академска каријера и научно-истраживачки рад

Током боравка у Берлину, 1887. године, одржана је чувена седница Друштва за физику на којој је први пут објављено историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетне таласе. Седницом је председавао фон Хелмхолц, тадашњи Пупинов ментор. Пупинов савременик је такође био и чувени научник Кирхоф, заслужан за откриће два основна електротехничка закона (Прво и друго Кирхофово правило), а који је живео и радио у Берлину. Још током прве године студија Пупин је похађао Хелмхолцова предавања из експерименталне физике, затим предавања о теорији електрицитета и магнетизма код Кирхофа и изводио практичне радове у лабораторији под Хелмхолцовим и Кунтовим руководством, професорима који су у то време били изванредан научан кадар.

Пупин је започео своју каријеру наставника на Универзитету Колумбија 1889. године где је радио пуних четрдесет година (до 1929). Постао је редовни професор 1901. године. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена.

Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу 1892. Као резултат тога, Пупин је изумео електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.

Године 1896, након што је Рендген 1895. објавио свој проналазак Х-зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.

Пупинови калемови

Пупинов најзначајнији проналазак је у свету познат под именом „Пупинова теорија“ (1896) којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.

Да не би местимично оптерећени вод дао рђаве резултате у телефонији, треба да релативна честоћа калемова износи најмање десетак калемова по таласној дужини, рачунатој за средњу телефонску учесталост

Пупин је, решавајући проблем, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Ти индуктивни калемови, у његову част, названи су Пупинови калемови, а процес укључивања у линију пупинизација. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај.

Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.

Решавајући многе проблеме који су се јављали у примени пупинизације, Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899. развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радио-техника.

Истраживања током Првог светског рата

Када су САД ушле у Први светски рат 1917. године, Пупин је на Универзитету Колумбија организовао групу за истраживање технике откривања подморница. Заједно са својим колегама, професором Вилсом и професором Моркрофтом, извршио је бројна испитивања у циљу откривања подморница у Ки Весту и Новом Лондону. Такође, вршио је и истраживања за потребе успостављања телекомуникације између авиона. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство. За овај рад добио је посебну захвалницу америчког Председника Хардинга коју је Пупин објавио у свом аутобиографском делу на 386. страни.

Допринос одређивању граница Краљевине СХС

Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. године. Са те позиције он је много допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.

Пупин је по завршетку Првог светског рата као тада већ познати и признати научник али и политички утицајна фигура у Америци утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Пупин је боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април — мај 1919), на позив владе Краљевине СХС.

Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.

По Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да Италији након рата припадне Далмација. Након тајног Лондонског уговора Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да након рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Тако је Румунији по томе требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.

У врло тешкој ситуацији на преговорима по питању граница Југославије Пупин је лично упутио Меморандум 19. марта 1919. председнику САД, Вудроу Вилсону, који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније свега три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.

Шта сањалице могу постићи назив је једног текста који је о Михајлу Пупину изашао у америчком часопису за младе почетком XX века. У односу на десетине других чланака који су деценијама излазили у "Њујорк тајмсу", "Вашингтон посту", "Чикаго дејли трибјуну", а у којима је било или Пупинових речи или оних које су написане о њему, овде налазимо одговор на питање зашто би требало да се враћамо животима великих научника, не само њиховим делима. То је прича о Пупиновим људским достигнућима, не о многим патентима, математичким моделима, књигама или научним радовима које је написао.

Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер америчке телефонске и телеграфске компаније и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели Џон Фрицове медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину следећим речима: "Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале."

Вероватно не постоји закон физике који би могао да припомогне у објашњењу, али сусрет са наслеђем Михајла Пупина делује веома ефикасно. Мотивише, буди апетит за знањем, подстиче на добра дела. Најбољи први сусрет је аутобиографија за коју је 1924. године добио Пулицерову награду Од пашњака до научењака, а коју је 1935. Лајон Фелс у "Вашингтон посту" прокоментарисао речима да је "узбудљива као и било које научно откриће и да открива једну од најшармантнијих и најљубазнијих личности XX века". Пупинове књиге Романса машинаи Нова реформацијамогу да се користе као упутство за креирање најбољег начина да се младима представи наука, инспирише на стваралаштво и истраживачки рад. Због изузетне разумљивости, приступачности и топлине, ствара се утисак да сте, док читате његове речи, у додиру са неким мудрим, али блиским старијим рођаком или пријатељем.

Познавање чињеница предуслов је за употребу научног и људског наслеђа наших великана. Михајло Идворски Пупин патентирао је 35 проналазака. Најпознатији су његови калемови, али је можда још значајнији податак да је од три компоненте на којима се базирају информационе технологије и које садрже сви електронски уређаји: исправљач, осцилатор и појачавач, наш научник патентирао две. Такође је значајан његов допринос Рентгеновом открићу. А једна чињеница готово и да се не спомиње: за примену ултразвука у откривању подморница Пупин је добио највише признање америчког председника. Поред овог добио је још девет изузетних медаља и награда, примио је 20 почасних доктората, објавио је 36 научних радова у најпознатијим научним часописима, као и на десетине говора и експозеа за научне скупове института и академија. Уз обиман научни рад био је професор преко три деценије на Универзитету Колумбија. Један од четири нобеловца којима је Пупин био учитељ и ментор, Едвин Армстронг, истакао је да "само они његови ученици који су одабрали обесхрабрујући пут који је судбина доделила свима који се баве истраживањем, могу дознати какву је светлост инспирације бацио на тај пут. Олакшао им је да га прате. Пупинова способност да јасно уочи основу проблема, његова храброст при суочавању са великим тешкоћама и његово потпуно одбијање да призна пораз и поред нових и нових неуспеха, били су пример који је морао да стимулише енергију и машту оних око њега."

Био је председник Њујоршке академије наука, али и америчког друштва за унапређења науке, као и Института радио инжењера Америке и Америчког института инжењера електротехнике.

Основао је Српску народну одбрану у Америци, организовао је Коло српских сестара, као и Савез заједничких Срба Слога. Такође оснива и фондове којима је помагао и финансирао на десетине пројеката, издања, ђака, уметника: Фонд "Пијаде Алексић Пупин", Фонд "Михајла Пупина" и Задужбину "Михајла Пупина" при Народном историјско-уметничком музеју у Београду.

"Први циљ науке", пише Михајло Пупин, "јесте да благонаклоно и без предрасуда тумачи језик природе. То води разумевању које нам пружа увид у вечиту истину, а истина нас чини слободним."

И зато на путу на коме је наука поново прва отворила наша европска врата, са даровитим младим људима, али без министарства и са великим пројектима који имају јасне буџете, али не и јасну стратегију, можда је најбоље сетити се наших научника који су својим радом и животима утицали на развој модерне цивилизације. Садржај који они нуде истиче моћ знања као најбољи избор.

Они могу бити веома поуздани водичи на путу популаризације науке и развоја научне свести, као и стварања националне базе знања из различитих научних области. Њихово наслеђе је и данас снажна инспирација и подршка.

У једном од многих драгоцених легата које нам је Михајло Пупин оставио, његовој личној библиотеци која се чува у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић", постоје књиге са коментарима које је писао графитном оловком током учења. На маргини једне од њих написао је "прећи пет страна дневно". На први поглед никакав велики проналазак, ништа спектакуларно, али верујем за наше друштво данас један од његових најдрагоценијих савета. Мали кораци, пет страна дневно, биће сасвим довољни.

Ово је само комадић великог низа Пупинових добрих дела. Његова доброчинства остављају без даха. Године 1914. Михаило Пупин упутио је писмо Српској краљевској академији којим оснива фонд под именом "Фонд Пијаде Алексић – Пупин" Овим Фондом желим да изразим "благодарност матери која ме је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова".
Године 1928. писмом које упућује Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС оснива задужбину под именом "Фонд Михаила Пупина" Између осталог у свом писму Пупин наводи: "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент." Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање "Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду". Организује Коло српских сестара, а био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи. И тако наша прича тек почиње. Списак који следи ниже дарове који не улазе у рад фондација. Њих има безброј и ово је само део списка. Списка који обавезује на сећање и доброту:

Српској црквеној општини у Идвору
Манастиру Жича за израду црквене штампарије
Жезал Епископу Горажду (Чешка)
Српској цркви, преко Епискпа Николаја
Српској цркви у Љубљани
Звоно слободе на храму у Охриду
Српској цркви у Тополи,
Црквеној општини Бајша
Саборној цркви Св. Тројица у Мостару
Српској црквеној општини Баноштар у Срему
Српсој цркви у Лесковцу
Српској цркви на Косову
Српској цркви у Бабином Мосту
Народној хришћанској заједници
Српској цркви у Ђакову
Српској цркви у Лелићу
За подизање цркве Јежевице
Епископу Венијамина за српску цркву у Бихаћу
За обнову цркве Самодреже
Цркви светог Илије у Црној Гори
Српској цркви у Чапљани
Српској цркви у Оргошу
Јеромонаху Георгију на Светој Гори
Манастиру Грачаница
Српској цркви у Банату
Српској цркви у Лици
Гимназији у Великој Кикинди
Техничкој школи у Новом Саду
Мушкој грађанској школи у Новом Саду
Екскурзијском комитету школа у Љубљани
Грађанском одбору за Милешевску школу на Косову
Одбору за подизање нове школе у Београду
Одбору школе Орашко-штипарске
Америчком дому за српску ратну сирочад у Врању
Стегу извидника и Планинки У Вршацу
Занатлијском еснафу у Куршумлији
Просвети у Сарајеву
Привредном друштву Привредник у Београду
Мештровићевој уметничкој академији у Загребу
Хемијском институту Универзитета у Љубљани
Школи Свети Стеван, код Будве
Занатској кред. задрузи у Новом Саду
Народном дому Михајла Пупина у Идвору
Војвођанској Академској трпези, Универзитета у Београду
Војиславу Љешевићу, студенту Универзитета у Београду
Андрији Велимировићу, студенту Универзитета у Београду
Натапији Драгонетић
Предрагу Данкулову у Паризу
Милошу Плавшићу
Мари Петровић
Даринки Г авриловић
Љубици Барјактаревић
Урошу Предићу
Српској националној омладини у Косовској Митровици
Српској националној омладини "Страхињић Бан" у Граховини
Српској књижевној омладини
Југословенској сали Универзитета Питсбург, за портрете Вука Караџића и Његоша
Материнском удружењу у Београду
Женском друштву Косовка девојка у Никшићу
Удружењу домаћица и мајки у Југославији
Удружењу у Сенти
Српском друштву у Костањици
Београдском женском друштву
госпођи Драги Ст. Петровић на Охриду
господину Милосављевићу у Новом Саду
Друштву "Мајке Јевросиме"
Друштву "Мостар"
Одбору Превлаке у Котору
Удружењу породица изгинулих официра у Београду
Добротворној задрузи "Српкиња" у Земуну
Добротворној задрузи "Српкиња" у Загребу
Друштву Цвијета Зузорић у Београду
Друштву “Змијање”у Бањалуци
Душтву пријатеља Велике Британије у Југославији
Женском друштву за слепе девојке, Радичевић
Историјском друштву у Новом Саду
Руском Црвеном крсту у Београду
Руском Црвеном крсту у Новом Саду
Српском певачком друштву у Пљевљи
Српском певачком друштву у Котору
Суду општине црквеничке
Српској Народној читаоници у Идвору
Српској Народној читаоници у Морињу
Народном дому у Двору
Народном дому у Бару
Народном дому у Боки
Новинарском дому у Београду
Колу српских сестара у Београду
Колу српских сестара у Когору
Колу српских сестара у Новом Саду
Колу српских сестара у Сарајеву
Соко “Краљевић Марко”, Скопље
Соко “Краљевић Марко”, Жупа
Соколском друштву у Зворнику
Соколској Жупи на Цетињу
Соколском друштву у Јагодини
Соколском друштву у Београду
Соколском друштву у Требињу
Београдским глумцима
Помоћ за избеглице
за болницу у Чачку
Др Данкуцу, за лечнички рад у Банату
Удружењу четника, Ђаково
Одбору добровољаца у Ченти
за цркву у Александровом Гају у Банату
Фонду Јаше Томића
за споменик краљу Петру
за споменик Николи Пашићу
за споменик Петру Кочићу
за Косовски споменик
за пострадале у Битољу
охридској општини
сиротишту на Цетињу
за пострадале од земљотреса у Бугарској
помоћ за поплављене у Скопљу
Руским инвалидима у Београду
Југословенској Матици у Сплиту
за споменицу Војводине
Јадранској стражи, Велики Бечкерек за барјак
Драгољубу Миливојевићу
Војиславу Илићу млађем
др Николи Вучетићу, откуп књига
др Јовану Цвијићу
проф. Љуб. Иванковићу
Новој Европи, за награде писцима
проф. Стјепан Роца, за илустрован просветни рад
Милану ЈефтићУ, за литерарне радове

Споменици, појединци, Друштва, данас знана и незнана, списак иде у бескрај...

Дуг списак који сам објавила је само комадић оних Пупинових дарова које не убрајамо у велике. Боље рећи - непроцењиве. Један од таквих (само један од ) припада Фондацији коју је наш великан прикључио Народном музеју у Београду. Не само да је куповао највећа дела српског сликарства краја 19. и почетка 20. века, слао је новац да се за њих купе одговарајући рамови, плаћао царине, бринуо о томе како се чувају. И то је опет само комад рада једне од његових Фондација. Дела Уроша Предића, Константина Данила, Паје Јовановића, Влаха Буковца и других знаменитих сликара, да их није Пупин купио, не питајући за цену, не би остала нашем народу, већ би за нас била изгубљена у приватним колекцијама.
Неговао је дубока пријатељства са Урошем Предићем и Пајом Јовановићем и због тога се први конкретан Пупинов доброчинитељски гест догодио већ 1889. године у Паризу, и то на великој међународној изложби на којој је учестововала и Краљевина Србија. Пупин је са те изложбе откупио два ремек-дела српског сликарства XIX века, слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“ Уроша Предића.
Ово је само поглед на Фондацију која је имала много више задатака. Али опет је један пост мали да се сви наброје.

Михајло Пупин читав живот трудио се да кроз своје речи и дела, укаже на снагу хришћанства, али и на место где се додирују физичка и духовна реалност. Наука и религија две су стране, истицао је Пупин, истих врата кроз која човек мора проћи на свом путу ка божанском.

Сигурност и љубав са којом је исказивао своју веру, остављали су снажан утисак на његове савременика. Владика Николај, Пупинов пријатељ, говорећи о великом научнику, говорио је о његовој непомућеној вери као извору снаге, надахнућа и љубави. На десетине радова о филозофији религије, огромна материјална помоћ коју је пружао Српској православној цркви, али пре свега делатан живот, у коме се могу јасно видети два симбола – Свети Сава, као Пупинов духовни водич и мајка Олимпијада, као лучоноша кроз свет православља, представљају оквир без кога данас не можемо разумети Пупинову науку, његова доброчинства, његово меценство и национални рад.

Штитећи српску културну и духовну баштину, наш великан финансирао је највеће и најлепше Монографије српских манастира – Дечана, Раванице, Манасије, Студенице и многих других. Обнављао је цркве, финансирао израду звона и црквене штампарије, помагао монасима. Мало је познато да је са Владиком Николајем, као супервизором, финансирао, али и уредио издање Српска православна црква, које је 1918. године изашло у Лондону, а које су писали Британци, показујући да нико пред делима непролазне лепоте и духа не може бити равнодушан.

На ову велику причу о вери Михајла Пупина, његовом хришћанском делатном животу, можемо само ставити зарез и повући се пред његовим речима. Сада издвајамо ове, изговорене пред највећим научницима Америке 1932. године, у тренутку када је добијао Џон Фрицову медаљу:

„У једној од слика ја видим тријумфално освајање свемира аутомобилском и аеронаутичком науком. Видим чуда дистрибуције енергије које стоструко повећавају комфор и креативну моћ човека, и ја сам одушевљен електричним таласима који клизе преко жица, или лутају свемиром доносећи на својим крилима говор и мелодију преко континената и океана у сваки кутак и угао ове земаљске кугле. Ово су нека од чуда нашег доба код којих су покретачке енергије топлоте и електрицитета приказале магију свог божанског порекла. Оне су начиниле физички део људског живота чак величанственијим од живота богова са Олимпа. Ово достигнуће доба енергије велика је слава.

Али духовна страна људског живота, представљена у другој слици, далеко је од ове… У овој другој слици ми видимо пустошење на свакој страни у буђењу најсмртоноснијег рата кога је свет икада видео. Свет се појављује овде као да стоји на ивици економског колапса, и ипак силне армије и морнарице брзо уништавају сиромашне остатке богатства нација, док милиони беспослених гладује. Најмрскије фигуре на овој грозној слици су страх и мржња, које, као два ружна демона, нервозно чекају са сваке стране граничних линија међу комшијским нацијама.

Протерајте ове демоне из људског срца и неће бити потребе да силне армије и морнарице чувају нашу безбедност од непријатељских суседа. Неће бити непријатељских суседа и ратови ће постати само умируће сећање на претходно варварско доба. Али божанске слуге наше цивилизације, покретачка снага топлоте и електрицитета, нису их протерале. Наука признаје да магија ове две исконске силе не може без помоћи прочистити душу човека и елиминисати отрове који су искварили њен духовни живот. Нама је потребна друга покретачка сила, која може продрети дубље него покретачке силе чак бесконачно минута електрона, у дубине људског срца. Ова потреба препозната је скоро пре 2000 година када је наш Спаситељ открио највећу покретачку силу у духовном свету и наложио нам да волимо Господа нашег Бога, и да волимо наше ближње као себе.

Ово је била порука надолазећег доба енергије у духовном свету. Али ово доба још није стигло. Човечанство још није дошло до највеће покретачке силе у духовном свету, а без њеног присуства покретачке силе топлоте и електрицитета не могу дати свој пуни допринос развоју духовног живота човека. Љубав према вечној истини и њихов рад да открију ову истину за добробит човечанства водио је научнике и инжењере до њихових великих успеха. Ови тријумфи љубави убедиће безвољни свет да ће победнички тријумф покретачке силе љубави коју је Христ открио бити највећи тријумф доба енергије.“

Набрајати Пупинове дарове српском народу, велики је посао - који би захтевао не пар, већ десетине посебних објава. А ми још не знамо све. Колико је грандиозно ово што знамо, говори податак који је заокружио својим истраживањем - претварањем новчаних вредности у савремено доба, један професор београдског универзитета. Само у периоду Првог светског рата, Пупин је нашем народу послао као помоћ скоро две милијарде долара. Не милион, не сто милиона, не једну милијарду - својим средствима и новцем својих пријатеља, скоро су две милијарде убризгане у наше друштво...

Слава и Хвала идворски пастиру