• srpski
  • deutsch
  • francais
Религија О Православљу

О Православљу

 

Сам назив Православна Црква, одређује да чланови који њој припадају правилно славе, и правилно исповедају веру у Христа. Православље је правилно разумевање умом, правилно веровање у срцу и правилно исповедање језиком свега онога што нам је сам Бог открио о себи, о свету и о човеку. Православље је живљење истинским врлинским животом заснованом на темељу Божијих заповести, јер вера без дела је мртва, како нас учи Св. Јаков Апостол, а Господ нас подсећа да ће на Страшном Суду сваки човек добити по својим делима. Због тога права вера мора да се покаже у нашим добрим делима а дела да буду манифестација наше праве вере.

Господ наш Исус Христос је основао своју Цркву којом пакао неће моћи овладати и она је живо сведочанство Његовог присуства у историји човечанства. Свети Апостоли су развејали свето јеванђелско семе тако да где је ово семе падало организовала се и расла нова црквена јединица, нова парохија.

Својим богатим литургијским животом и својом верношћу апостолском предању Православна Црква је сачувала пуноћу континуитета древне Цркве за разлику од осталих хришћанских религија. Она има свој живи историјски пут којим је ишла и којим иде данас после двадесет векова. Православна Црква има милионе светих мученика, исповедника који сведоче њену светост као и безброј дивних чуда која Господ лично чини или их чини преко својих светитеља и тиме потврђује да је Црква мистично тело Његово. Цркву сачињавају не само свештена лица него сви они који истински верују у Христа и који су Светим Крштењем постали чланови тела Његовог, сви заједно они који су живи као и они који су се упокојили у вери и побожности.

Кроз своју мучну и тешку историју Црква Христова је увек побеђивала све непријатеље и одолевала је свим историјским невољама и искушењима. Прва три века своје историје Црква је била прогањана од стране незнабожачких владара, који су свирепо убијали и кажњавели све оне који би исповедили веру у Васкрслог Христа Господа, као свог Спаситеља. Из овог периода Цркве имамо милионе Светих Мученика и Исповедника, страдалника за свету Веру Хришћанску свих узраста, свих раса, свих друштвених сталежа.

Свети Цар Константин Велики по Божијем промислу донесе Указ 313 године (познат као Милански Едикт) којим официјално забрани прогањање Хришћана у Римској империји. Са својом мајком светом Царицом Јеленом прими свету веру Христову, и помагаше у организовању Цркве Божије и много ревноваше за чистоту Хришћанске вере.

Миланским Едиктом Црква Христова добија слободу исповедања и рада и улази у период кристалисања светог учења и светих догмата. Период од 325 до 787 године је период појаве разних погрешних учења која су Господа Христа покушавала да представе другачије него што Он јесте - Син Божији. Предвођена Светим Духом, Света Цркава је приликом појаве лажних учења сазивала Васељенске Саборе, где би се окупили Епископи свих сестринских Цркава и помоливши се Господу пројављивали праву веру, а лажна учења осуђивали и одбацивали. Тако имамо Седам Васељенских Сабора који су кристалисали и потврдили Свету веру каква је била предата од Господа преко Светих Апостола и њихових наследника. Тако да је до половине једанаестог века постојала само једна Васељенска Црква Христова.

Године 1054 дошло је до Великог раскола у Цркви Христовој. Наиме постепени процес отуђења између истока и запада могао се приметити још у раним вековима хришћанства да би у средњем веку дошао до своје кулминације. Језичке и културне разлике као и политички догађаји су доста допринели овом процесу.

Цариград који је био престоница источног Римског и Византијског царства био је средиште источног хришћанства док је Рим припадао западном Римском царству и било је у ривалству са истоком. Како су се културне и политичке разлике гомилале, логично је било да су и теолошке разлике долазиле до изражаја, јер се губио непосредни додир са богатом богословском традицијом хришћанског истока. Римска црква је поред почасне тражила и јуриздикцијску власт над осталим црквама што се није слагало са источном Црквом која је сматрала да су све сестринске цркве равне, једнаке, а римског епископа су прихватали само као првог међу једнакима. За исток највећи ауторитет у решавању догматских питања био је само Сабор свих сестринских цркава, а не суд и одлуке једне цркве или једног епископа. Током времена римска црква је усвојила још неколико погрешних учења међу којима и непогрешивост папе што је направило још већи раздор.

Протестантске заједнице које су се касније изродиле из римске цркве, протествујуци против папе још су се више удаљиле од учења Св. Отаца и одлука Васељенских Сабора. Традиционалнији православни теолози уопште не признају црквени и спасоносни карактер западних цркава док они либералнији прихватају да Св. Дух у неком смислу делује у оквиру ових заједница, али ипак они не поседују пуноћу благодати и духовних дарова јер су постепено изгубили свештено предање.

Света Православна црква је породица "аутокефалних" независних Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнакима, са око 300 милиона верних, данас готово свуда по свету сведочи апостолско и отачко предање.

Организација Православне Цркве је централизована са једним Патријархом, Архиепископом или Митрополитом на челу. Ове титуле су почасног карактера. Сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога. Број аутокефалних Цркава се мењао кроз историју. Данас постоје следеце Патријаршије: Васељенска у Цариграду, Александријска у Египту, Антиохијска у Дамаску, Јерусалимска у Израелу, затим Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке.

Постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од матичних Црква. То су Цркве: Ческе и Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред ових постоји веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету која административно припада Цркви из које потиче. Јединство свих аутокефалних, помесних и цркава у дијаспори се огледа у заједничкој вери, заједничком литургијском општењу и Христу који је глава Цркве.

Данас Православна Црква представља непроцењиву ризницу богатог литургијског наслеђа које потиче из најранијих периода хришћанства. Монашки покрет који вуче своје порекло још из 3 века је одбранио православље и очувало целокупну православну духовност. Божанствена Литургија даје осећај свештене лепоте и величанства и ствара жив и снажан утисак присуства неба на земљи. Православна црквена уметност и појање имају веома значајну улогу у животу правосланих хришћана јер омогућавају чак и телесним чулима да осете духовну величину Божијих тајни. Иконе у Православној Цркви поред својих уметничких и естетских квалитета имају и своју поучну функцију. Оне су прозори у небо, којима доживљавамо реалност Царства Божијег овде на земљи.