• srpski
  • deutsch
  • francais
Култура Удружење ликовних уметника „Урош Предић“

Удружење ликовних уметника „Урош Предић“

 

Идеја о оснивању Удружења „Урош Предић“ потекла је од госпође Весне Пантић историчара уметности и господина Радета Цветковића , који је у то време (пре деветнаест година) био задужен за културу при Амбасади у Берну тадашње СР Југославије. Захваљујући дакле њима, швајцарски Срби су добили пуно на културном плану, јер је  велики број уметника био укључен у рад у овог удружења свих ових година.

У постављању основе овом удружењу су поред горе поменутих иницијатора, између осталих најзаслужнији су и Милан Ивановић (звани Миливан Бресс) и Љиљана Путинчанин. Љиљана Путинчанин је од самог оснивања изабрана за председницу Удружења и на том месту је остала пуних 16 година. Она је својим несебичним залагањем, материнском благошћу али и одлучношћу успела да у тим тешким годинама, пуним великих искушења (распад Југославије, расејавање народа итд.) сачува Удружење и његове чланове. Она је била не само председник, већ и добар васпитач, родитељ који се увек нашао да сваком уметнику помогне, како у сликарству тако и у приватној свери. Свакако је то изискивало много труда, стрпљења и рада, наравно и одрицања. У томе и јесте величина и заслуга Љиљане Путинчанин, јер успешно водити једно Удружење пуних шеснаест година, није ни мало лака ствар. Наравно да не треба заборавити и велику помоћ оснивача, пре свих Весне Пантић, као и уметника чланова Удружења, који су све време безрезервно помагали Удужење. За тих шестнаест година организовано је велики број изложби у скоро свим градовима Швајцарске. Те изложбе су биле веома успешне, посећивали су их не само наши грађани, већ и остали народи који живе у Швајцарској и у суседним државама.

Тај успех био је и велика обавеза за наредног председника удружења. Будући председник је имао обавезу да у најмању руку одржи предходни ниво Удружења и да проба на све начине да Удружење унапреди и ојача. Са том свешћу сам и прихватио 2010. године  место председника. Мој циљ је био да наставим са активностима које су до тада постојале, али и да унесем неке иновације које су ми се чиниле интересантним и корисним за Удружење.

Циљ који сам себи зацртао био је да доведем нове квалитетне уметнике, који би могли да дају свој допринос на укупном побољшању уметничког нивоа Удружења као и да оживим један својеврстан дијалог између уметника. Жеља је била да нам се придруже и уметници из романског дела Швајцарске.

Ради спровођења мојих идеја у дело, организовао сам у Шоненверду (Schönenwerd) поред Арауа (Aarau) једну уметничку колонију. У тој манифестацији је узело учешћа 25 уметника из целе Швајцарске. Затим је организована изложба у Хаму (Cham) поред Цуга(Zug) у вили Вилете (Villa Vilette). На отварању те изложбе је било је  преко стотину посетилаца. Организовани су и курсеви за рестаурацију и опремање слика. На тим курсевима поред тога што су се на један известан начин зближили, уметници су били у прилици да размене своја искуства у сликарству и вајарству, као и у трансферу знања и умећа.

Све ове манифестације и дешавања су помогле уметницима у њиховом трагању за сопственим идентитетом, самим тим побољшан је квалитет нашег удружења „Урош Предић“.

Као доказ успешности ових иновација је чињеница да се у наше Удружење вратило више бивших чланова, да су дошли и нови, од којих велики број академски образованих уметника, и да се списак потенцијалних будућих кандидата стално повећава!

Моја нека уметничка визија свега је да уметници сликају не само оно што виде, већ пре свега оно што се налази у њиховој машти, као и оно што осећају у свом срцу. Оно што их узбуђује и оно што им развија страст да све то што пре ставе на платно или да му дају тродимензијалну форму у виду скулптуре. То би онда била њихова права истинска уметничка вокација – њихов сопствени рукопис.

Данас ја као председник и чланови удружења „Урош Предић“ можемо бити задовољни са оним што смо успели да постигнемо и да цела српска заједница у Швајцарској може бити поносна на уметнике који се данас налазе у удружењу „Урош Предић“.