• srpski
  • deutsch
  • francais
Образовање Знаменити Срби Урош Предић (1856-1953)

Урош Предић (1856-1953)

Најпознатији академски сликар реализма у Србији, Урош Предић је рођен у Орловату, тадашњој Аустро-Угарској Монархији, сада Србији, као најмлађи син свештеника Петра Предића. Детињство је провео у Орловату, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао на немачком језику у Панчеву, а студије завршио, 1880, на Академији ликовних уметности у Бечу, у класи професора Кристијана Грипенкерла (Christian Griepenkerl). Урош Предић је био асистент код овог познатог професора, од 1883 до 1885. године. Под његовом контролом, Предић је, као студент, осликао 13 митолошких слика за Бечки парламент. Као студент Академије, добио је Гунделову награду 1879. године.

Када су му отац, а убрзо затим и брат умрли, Предић се враћа1885. у родни Орловат, да би се о старој и оболелој мајци бринуо као син који јој је био веома привржен. Иако му је мајка умрла 1907, Предић није прекидао своју везу са родним Орловатом до краја живота. То је био разлог да као уметник није могао да путује по свету и прати светску уметничку сцену. Једино што је путовао било је три месеца по Италији, 1909, па се и тад вратио због назеба, који је добио радећи у хладним црквама и музеијима.

Учествовао је, 1911. на Светској изложби у Риму, где је требало да добије прву награду, али је његова слика „Патријарх Српски Лукијан Богдановић моли Св. Николу за брод Српске цркве” била окачена изнад врата изложбеног простора, па тако за њу није добио награду, јер није била изложена на видном месту.

Урош Предић је постао члан Српске Краљевске Академије, 1910. године. Први српски рат почиње 1914. па цела породица одлази у избеглиштво у Крушевац, где живе изоловано и у оскудици. После рата, Урош Предиц се враћа у Београд и у кући свога брата Јоше подиже атеље. У Београду оснива удружење “ Lada art Assosiation ”, чији је председник био много година. Урош Предић је, не само својим уметничким делима, већ и у властитим забелешкама, записима и вођеном дневнику осветљавао непозната дела српских интернационалних ликовних достигнућа у свету, и тако оставио велико наследство будућим генерацијама. По његовом уредном попису, насликао је између 1600 и 1700 композиција, портрета, пејзаза и само један акт. На својим сликама, Урош Предић је често сликао друштво у коме је живео. Најпознатија дела из тог времена су: „Весела браћа жалосна им мајка“, „Сироче на мајчином гробу“, „Херцеговачки бегунци“, „На студенцу“. „Аутопортрет“ насликао је међу последњим радовима. Урош Предић је веома значајан српски иконописац по „Божјој промисли“. Он је осликао цркве у Перлезу, Цељу, Бечеју, Орловату, Капелу у Патријаршијској палати у Сремским Карловцима, цркву Светог Саве у Либертвилу, Цркву Св. Николе у Гргету, Цркву Светог Духа у Руми, Цркву Преображенску у Панчеву, Капелу Богдана Дунђерског, Капелу Лазара Јанковића у Тителу, Капелу Влашкалић код Мошорина и многе друге. И за све ове радове по црквама писао је монографије, као и упутства о томе како се о њима треба бринути одржавати их. У иконографији његови свеци нису укочени већ људи пуни духа и свечане благости. Његове Мадоне су са лепим лицем, идеализована лица са материнским осмехом. Пред његовим иконама човек не треба да стоји као ослабљени „раб Божији“, већ као побожни гледалац који тражи утеху. Његове иконе имају циљ да дирљиво прикажу једно свето лице и догађај који ће гледаоцима живо предочити емоцију и покренути му душу у правцу хришћанског осећања. „Уметнику ништа није теже него радити самостално, без преузимања дела предака, него проучавати прошлост, надовезивати се даље и стварати по своме знању и осећању ново, улажући у то сву своју душу, у којој треба да се огледа колико прошлост као корен толико и садашњост као цвет који ће за будућност донети плод“.
„Нисам следио стопе других, нисам се враћао стопама уназад, нити сам се лишавао онога што је сликарство у току добијало и искусило, па да се вратим за љубав стилу првобитне укочености давних времена, када се није радило у стилу, него што се тако хтело, него што се другачије није умело и могло“. На питање зашто је на икони несхваћеног Апостола „Неверни Тома“, из епизоде из деизиса, приказан плашљиво, Предић је изнео своју истину: „Ја сам десет година проучавао тај лик у сликарству да бих изнео своју истину“. Његово поимање из Јеванђела довело га је до одговора.
Његов Тома је продуховљен изабраник који прилази тихо да Христ не би посумњао да је он скептик. Ова му је икона била најдража. Предићева „Тајна Вечера“ није драма, већ истинита лирска песма о смерности једног растанка. Урош Предић је био висок, витак са дугим вратом, прав до задњег корака. У младости је имао браду и бркове, веома стилизоване. Био је кратковид већ и на студијама у Бечу. Имао је сиво плаве очи и бледо лице, попут индијског брамана. Боловао је од детињства од хроничног слабог варења и оштећеног грла, уста и једњака. Прво, зато што је као мали био, за време једне хладне зимске ноћи, заборављен и закључан у Орловачкој цркви, где је претрпео нервну грозницу од смрзавања, а друго, што је за време школовања у Панчеву, попио нехотице соду код Немице, газдарице, мислећи да је вода. Чак је добио и жутицу. Управо због лошег здравља, у другој половини живота, често је морао да се лечи у разним бањама, па чак и у швајцарској бањи Тораст. Његово здравствено стање спречавало га је да оснује породицу, јер је мислио да неће дуго живети. И заиста, већ од 1903. све више побољева, упркос томе што стално ради. Лево око, већ 1931, попушта, види дупло, што је за сликара катастрофално. После једног тешког грипа, 1937, откривен му је рак на десној слепоочници. Због тога пати, види све дупло, а левим оком крупније, па му се слике не поклапају. Сустиже га и депресија, па на дан слика највише два сата.

Од 1944, почињу све тежи здравствени проблеми: осећа се лоше, има често крварења из носа, стално му је хладно. Док је помало сликао, покривао се ћебетом јер му је било хладно, мучи га бешика, како је писао пријатељима, простата, пискање у ушима, несвестица. Лежећи у кревету, 1951, каже: „Старост! Срце ми ради добро, па ипак сам болестан“. Али и после тога, његово жилаво тело, исконским животом прекаљено, вратило му је снагу да поново ради, па је узео да ради икону Светог Јована за Орловачку цркву, верујући да ће је моћи завршити. На жалост, није је завршио.У априлу 1952, пао је у свом атељеу због несвестице која га је била обузела, те је запео ногом за ћилим, сломио леву ногу и до јула провео на трауматолошкој клиници лечећи се, не само сломљену ногу, него и депресију.

Од јула до новембра исте године, лежи код куће непомичан у столици која је за њега била специјално направљена, како би у миру што пре излечио прелом ноге. Но, до излечења није дошло због крхких костију, и у међувремену добијеног запаљења плућа. У прохладном стану, у зимској ноћи, угасила се звезда, сјајна звезда једног великог европског сликара, Уроша Предића. Умро је 11. фебруара 1953, после тешке операције и болести. Једног веома хладног фебруарског дана, Орловчани су тело свог чувеног уметника сачекали на железничкој станици, ћутећи, дајући му највећу почаст за његов рад, за љубав према свом завичају, носећи га орловачким путем до његовог гроба. Уметника који их је овековечио, сликајући „обичан“ сеоски живот Орловчана и околине.Урош Предић је иза себе оставио много талентованих својих ученика, које је ишколовао бесплатно и са пуно љубави према уметности.

Љ. П.